Page 171 - NASA_KNJIGA_2024

NAŠA KNJIGA

сте ви то учили питомци до сада“? Постави неко питање у вези са тактиком као војном
дисциплином у склопу војне науке, и уопште о значају улоге Друга Тита за развој војне
мисли итд...“ Хајде питомци да видимо ко је то спремао и учио и ко се јавља добровољно
да га ја не ватам по учионици“, било је следеће питање.

„Сви јунаци ником поникоше и црну земљу погледаше“ што би рекла песма, те тако и ми.
Тада смо ја и Медић Слободан Меца седели стално скупа и углавном у првој клупи .

Стругар је стајао испред нас, а Меца да се нашали показује прстом на мене. Бранко то
примети па рече „ ајде соколе таман ти устани, чим си се толико разгаламио, сигурно ти
то знаш“. Нема се куда, ваља устати и један другом у очи погледати. Устадох па ко из
топа „ друже потпуковниче, питомац Медић, ја из тактике не знам ништа“. „Како
Медићу?“ зачуди се он моме одговору. “Право да Вам кажем, друже потпуковниче, ја
ретко долазим на предавања, а када морам да дођем то и не слушам и још нешто нисам
посебно ни заинтересован за ту пешадијску тактику“.Видим ја не беше му мило, изгледа
није баш добро схватио моју шалу, нешто записа и рече: „Добро Медићу“ и настави са
предавањем . Меца хтеде нешто да каже , он га прекиде и час крену својим током. Меца
онако крупан и доброћудан (личио ми је на Николетину Бурсаћа) галамио је на мене,
претио да ме више никада неће бранити ни од кога, па таман то били и балисти.

Време је пролазило. Почело је летење. На тактике се ишло баш буквално када никако ниси
могао ескивирати. Полажемо први парцијални испит из тактике Ков-а и то писмено.
Урадило се шта се урадило. Нисам ја сумњо у Мецино знање. Он је био један од бољих
питомаца у класи.
Стругар доноси реултате писменог испита и право са врата тражи мене погледом и када
ме виде, рече: „Лоше Медићу, врло лоше. Чиста петица“. „Нормално друже
потпуковниче“, одговорих ја, „Па ја сам Вам и рекао како ја стојим са тактиком“. Тамо, на
тесту на коме стоји моје име, седмица и то јака. Опет Меца витла сабљом око мене. Ја се
церекам и бежим тих неколико минута, док не преовлада Мецина позната доброта и живот
почне да иде својим добрим и утабаним стазама.

Лтење иде увелико. Одавно се лаширало. Испити се полажу један за другим . Остависмо
Задар и једно јутро пробудисмо се у Пули. Пула као бајка за већину питомаца. Летење,
плаже. Ноћни изласци, а богами и по неки испит. Још се слуша и полаже тактика КоВ-а.
Долазе професори из Задра. Тактика се полагала из три дела и слушала се три семестра.
Ја сам положио одавно два колоквија и полажем задњи, а Меца вуче још и први. И напокон
потпуковник Стругар онако крупан и строг завика са врата: „Положиште и Ви Медићу“ и
даде мени Мецин тест. Узмем ја тест Мецин, а свој сам већ нашао и рекох , „Какав Медић,
друже потпуковниче, па где да ме замените са оноликим грмаљем?“. Човек стао и ништа
му није јасно. Вадим ја индекс и показујем. Вади Медић и смејемо се. Објасни смо му.
Прогута тешко, али призна „ добар и интелигентан фазон“.

Време је пролетело, безповратно , таман као и керозин наших млазних мотора. Завршили
ми академију. Разишли се на разне стране. Пуни идеала и планова где да славимо прву
десетогодишњицу завршетка ВВА. Рат, као и сви дотадашњи ратови, за собом је донео
хиљаде људских несрећа, као непредвидивих судбина.

Већ је крај 1991. Године. Стојим на кружном току испред команде 204. Лап-а аеродрома
Батајница.Од торња, стазом према мени, иде овећа колона цивила. Кажу напушта се Задар.
Испред мене застаде старији, сед човек, са великом диоптријом. Гледа у мене, приђе и
рече: „Знам, ниси ти Медић, ти си Ђого“. Поздравили смо се . Свак је отишао својим путем.
Нисам га више никада видео, а мало после тога ни доброг Мецу.

171